Euforija.
Pa strah.
Pa tuga.
Talasi emocija.
Pa tišina.

Tako kreće ova priča.

Sve majke su iskusile onaj prvi udarac bebe u stomaku, maštanja, sanjarenja, kakvo će biti moje dete? Na koga će da liči? Šta će raditi u životu? Tako sam i ja…
Sanjala sam o svom malom lavu-mojem detetu koje će doneti sreću u naš dom. Na čiji osmeh ću se istopiti a čiji plač će u meni probuditi u meni onu nemerljivu snagu zaštitnika.
Sanjala… Ali, sanjam i sada. Moram…

Euforija – koju sam osećala dok su se nizali dani, i dok je prilazio datum mog termina. “Konačno ću ga videti”, mislila sam.
Strah – kada su iz usta lekara izašle reči “ne, ne možete se sada poroditi, Vaš test na Covid je pozitivan”
Tuga – kada su kontrakcije usporile ili na momente nestale i kada sam shvatila da ova situacija u kojoj sam, ni malo nije dobra.
Tišina – praznina koja ispuni dušu kad ne čuješ taj prvi plač onda kada ga najviše priželjkuješ.

Kada se rodio, Lav nije disao. Nekoliko minuta. Dovoljno. Dovoljno da to ostavi trajne posledice na njega.

Prvi trenuci

Bez kiseonika je bio nekoliko minuta, a ja sam znala da je nešto ozbiljno pošlo po zlu. U tom najlepšem, ali i najstrašnijem trenutku, sve moje nade su se pretvorile u strah. Kada su ga konačno stabilizovali, saznala sam da su mu povrede mozga izazvane tim trenucima nedostatka kiseonika. 

Osećala sam se kao da sam izgubila deo sebe, ali nekako, deo mene je i rođen, zar ne. Ma ko još odustane od dela sebe, od sebe? Borba je počela.

Lav i ja smo bili razdvojeni, a svaki dan je bio neizvestan. Informacije su dolazile retko, ali kada su i došlje bile su ispraćene rolerkosterom emocija.
“Da, gospođo, preživeće.
Ne, nismo sigurni da li će biti sve dobro.
Da, verovatno će ostati trajne posledice,
Preživeo je, to je najvažnije”.

Ponekad, kada sam razgovarala s lekarima, početak svakog razgovora bio je “kako je moj lavić?” Vremenom, ova rečenica postala je moja mantra, moj način da se povežem s njim, čak i kada nisam mogla da ga zagrlim.

Put ka oporavku

Zvanična dijagnoza bila je cerebralna paraliza – kvadriplegija. Kada su počeli tretmani, naišla sam na niz izazova i osuda. Ljudi su često komentarisali, s očiglednim manjkom empatije. “Majko, morate se pomiriti s tim da je on takav,” bio je jedan od komentara koji me dodatno povredio. I to, ko bi rekao, došao je od medicinskog radnika. Taj komentar me povredio, ali me nije obeshrabrio. Naprotiv, samo je učvrstio moju volju. Odustajanje nije bila opcija. Lav je bio moj mali borac, moram, za njega, biti prava lavica.

Započeli smo tretmane nedaleko od Novog Sada. Lav je počeo da pokazuje znake poboljšanja. Ali kako to obično biva, iznenada su se pojavili novi izazovi—na početnu dijagnozu cerebralne paralize dodali smo i – epilepsiju. Načelno, smatra se da je okidač bila vakcina koju je primio.

Sada je već bilo previše komplikovano da u isto vreme vozim i pazim na njega, na iole dužu relaciju. Napadi su bili učestali, i takav rizik se ne bi isplatio. To nas je nateralo da potražimo rešenje koje će nam biti fizički bliže.
U toj potrazi, prilikom tretmana jahanja, prijatelji su nam preporučili Viktora, i njegov centar. Bilo je to novo svetlo u našoj borbi, a ja sam odlučila da ćemo se boriti do kraja.

 

Nova nada

Kada smo se obratili Viktoru, molila sam se da se otvore vrata koja su nam potrebna. Tražila sam da tretmani budu učestali, ali nažalost, nismo imali termine. Nismo odustajali. Čekali smo, danima, kako bismo došli do onog trenutka kada je jedan termin postao slobodan. Kada smo konačno počeli s tretmanima, osećala sam kako se nada vraća u naš život.

Viktor i njegov “Dečiji Osmeh” su definitivno predstavljali novu nadu a kasnije i prekretnicu u našim naporima.

Već posle nekoliko dana, Lav je počeo da poseže za stvarima rukama—nešto što sam smatrala nezamislivim. Njegov napredak me je ispunio radošću i na momente je izgledao nerealno. Osmeh mu je ponovo zasijao na licu, a svaka nova aktivnost bila je proslava. Počela sam da ga “uslovljavam”: “Ako pojedeš svoj obrok, idemo u Dečiji Centar.” I svaki put, obrok bi nestajao. Lav je bio motivisan, a ja sam bila presrećna gledajući ga kako se bori i napreduje.

I to čak nije bio ni kraj oduševljenjima koja nam je priredio “Dečiji Osmeh”. Epi napadi su kojima smo se borili su se proredili, postepeno im se smanjivala učestalost, dok sad, dok ovo pišem, gotovo da ih i nema. Ono što je počelo kao nova nada se pokazalo kao najispravnija odluka koju smo doneli na celom ovom putu. Došla sam do toga da bukvalno ne smem ni da zamislim šta bi se desilo da nismo taj dan otišli na jahanje. Efekat leptira, odveo bi nas na neku drugu stranu, sigurna sam. Zbog toga želim i ovu priliku da iskoristim (iako govorim uvek, svuda, svima i na sav glas): “Roditelji, nemojte čekati, neka ovaj blog bude to Vaše “jahanje” i obratite se “Dečijem Osmehu”

Borba koja traje

Od onog pozitivnog testa na Covid, koji je ipak, ispostavilo se, bio pogrešan, do danas kao da je prošla večnost. Lav i dalje ima mogućnost da gradi svoju budućnost, uz sve ljude koji su uključeni u taj proces, Viktora, ceo njegov sjajni tim, mog supruga, mene i sve one koji su se našli da pomognu na tom putu.

Lav je posle toliko borbe, sa 6 obaveznih lekova ostao je na samo 2. Nećemo stati dok ih sve ne izbacimo. Naša borba vodila nas je od sjaja do očaja i nazad, preko učenja novih načina i tretmana kako da pomognemo svom detetu. Do sticanja novih članova poroduce u koju sada prisvajam i Viktora, nebo je granica.
I, vredeće, znam. 

Moje dete će biti samostalno, u to sam, ja lično, ubeđena.
I ne, gospođo medicinska sestro, ja, majka, se nikada neću pomiriti sa tim da je moje dete takvo.

Lavova borba traje i dalje. Sa svakim novim danom, njegov napredak postaje sve veći, a naša nada nikada nije bila jača. Ljubav koja nas povezuje postala je najsnažnija pokretačka snaga. Na svakom koraku ovog putovanja, Lav me je podsećao na to koliko je važno boriti se. Njegov osmeh, njegova snaga, njegova hrabrost—sve to je pokrenulo valove inspiracije ne samo u našim životima, već i u životima onih koji nas okružuju.

U ovoj borbi nije reč samo o bolestima; reč je o ljubavi, snazi i odlučnosti. Lav je i dalje moj mali borac, a njegova borba je moja borba. Učimo zajedno kako da se suočimo s preprekama i kako da pronađemo sreću u malim stvarima. Svaka nova aktivnost, svaki osmeh, svaki napredak, sve to postaje deo naše priče o ljubavi i borbi.

Ova priča nije samo o mom detetu. Ona je o svim roditeljima koji se suočavaju s teškim izazovima, o onima koji se bore s neizvesnošću i bolom. U ovoj borbi, u svakom trenutku, Lavov duh i snaga podsećaju nas da nikada ne treba odustati. Lav i ja nastavljamo da se borimo, a naša priča će postati inspiracija svima onima koji je čuju.

Pošalji “osmeh” na 3045

Naš cilj je da ni jedno dete ne ostane uskraćeno za pomoć koja mu je potrebna. Zbog toga smo pokrenuli humanitarni proj tako da se i vi možete uključiti u toj misliji donošenja osmeha na lica dece u našem centru.

Pošalji “OSMEH” na 3045 i doniraćeš 200 dinara našem cilju.

Ovu inicijativu su podržali nacionalni mrežni opetareti mts, A1 i Yettel.
Iznos koji skupimo uz Vašu pomoć je potpuno transparentan i svakog meseca će biti istaknut na dnu “Doniraj” stranice.